Датум објављивања: 25.12.2019

ВЕРСАЈСКИ СИСТЕМ

Академик Никола Б. Поповић

 

По завршетку Првог светског рата збила се успешна Мировна конференција сила победница на којој је створена нова политичка карта Европе.(1) Изван одлука Конференције одржане у дворцу Версају код Париза (јануар 1919 – јануар 1920) остала је Источна Европа, онолико колико ју је запремала Совјетска Русија, тј. тзв. европски део Русије, а то је огромна територија од источних граница Пољске и Румуније до планине и реке Урала. На територији Источне Европе (граничних држава према Русији) и дела средње Европе створен је тзв. санитарни (антибољшевички) кордон, а иницијатор (и идеолог) била је Француска.
То је почетак Хладног рата, а cordon sanitaire био је претеча Берлинског зида (13. август 1961 – 9. новембар 1989), не у идеолошком (комунистичком) смислу, већ као оруђе медијског (политичког) рата.
Узроци настанка Версајског система леже у Европском рату (1914) који је био закономерни производ живота, метода општења и живљења европских нација и њихових држава, без обзира на њихову појединачну величину и моћ. Сила, примена силе у највећем опсегу (рат) јесте пуна историја европског континента и даље…
Померање европског становништва и источноевропског света – почев од шеснаестог, па све до двадесетог века – одвијао се у дивергентним правцима; Руси и део Источних Словена кренули су преко Урала и Сибира на Исток до Беринговог мореуза, а западноевропски и средњоевропски људи на Запад, на огромна пространства и богатство Америке. Тако је избегнут судар Западне и Источне Европе све до друге деценије двадесетог века.

Да ли постоји узрочно-последична веза између узрока Европ-ског рата, ратних циљева оба зараћена блока (Антанта: Централне силе) и одлука Париске мировне конференције на којима ће се саздати оно што се зове Версајски систем? Другим речима, да ли је Конференција у версајском дворцу била пуно остварење ратних циљева сила победница (Антанта, САД)? Одговор је позитиван уз констатацију да исход Великог рата, онакав какав је био, нико у зараћеним државама није предвидео. Реч је о томе да су пропала четири царства: Хабзбурга, Хоенцолерна, Романова и Османско царство. Разуме се да је вођење рата (тотални рат) у свим сферама утицао на васколики живот сваког царства, руинирао га изнутра и на том унутрашњем фронту је и страдало. Зла коб царстава била је једна: њихова вишенационална структура, која је у себи константно носила потенцијал самоубиства. Тај потенцијал је бивао све опаснији како је јачао, а јачао је са настанком нација, националним препородима, са масовним (не елитним) национализмом (који нужно не прераста у шовинизам), са изграђеном националном свешћу, са упечатљивим националним идентитетом. Круна је била идеја националне државе, тј. њен настанак. Национални покрети дејствовали су на територији сва четири царства током Великог рата. Њиховом енергијом и уз помоћ великих савезника царства су пропала, створено је ново фактично стање које је уграђено у Версајски систем, вољно или невољно. То ново стање, његов део, de facto било је девет нових држава: Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чехословачка, Аустрија, Мађарска, Краљевство (до 15. јула 1920) Срба, Хрвата и Словенаца.
Мировна конференција у Паризу била је конференција сила – победница, а побеђеним државама није био дозвољен приступ. У раду су учествовале 30 савезничких и придружених држава. Господари конференције, а то значи неимари Нове Европе, биле су силе Антанте (Француска, Велика Британија и Италија) и Сједињене Америчке Државе. Главну и коначну реч имала је велика четворка: Жорж Клемансо, Дејвид Лојд Џорџ, Виторио Орландо и председник САД Томас Вудро Вилсон. Совјетска Русија није учествовала у раду Конференције с обзиром на то да је изашла из рата склопивши сепаратни мир са Централним силама у Брест Литовску 3. марта 1918. године.
Променљиви ток борбених операција на Западном фронту, невоље свакодневног живота, пад стандарда, глад у појединим земљама, нарастање песимизма, општи пад морала код становништва у позадини, а и на фронту, руске револуције 1917. године, подстакле су силе Антанте и САД да обелодане, не само властите ратне циљеве, већ и принципе на којима ће се у будућности регулисати међународни и међудржавни односи. Вредно достигнуће у овом процесу било је коначно усаглашавање односа сила Антанте и САД према Аустроугарској; дана 28. јуна 1918. године било је објављено да је њихов циљ – разбијање те монархије. Овом одлуком отварале су се светле преспективе западним и јужним Словенима да образују своје националне државе.


Дубинска америчка демократија и њен протагонист председник Вилсон успели су да силама – организаторима Мировне конференције наметну програмску основу. Реч је о томе да је прихваћено да чувених Вилсонових четрнаест тачака и њихове допуне од стране америчког Конгреса (4. јула, 27. септембра, 21. октобра 1918) буду начелни ставови да би се обезбедио „праведан“ и „трајан“ мир.
У развијенијем виду принципи Конференције били су:
1.начело јавне дипломатије;
2.начело равноправности свих народа;
3.начело самоопредељења и права народа на стварање независ-
них националних држава (начело народности);
4.начело одређивања стратегијских (или природних) граница;
5.начело виталног економског интереса;
6.начело историјског права.
Начелни пристанак на начела је једно, а њихова примена друго; радило се о томе да су велике силе енергично заступале своје државне и империјалне интересе и тиме долазиле у тешке спорове. Темељно питање било је немачко (границе, репарације), а затим границе нових држава. У склопу немачког питања био је и проблем одговорности (кривице) за рат и подизање оптужбе против кајзера Вилхелма II за ратни злочин.
Предлог француске владе: „Предлози за прелиминарни мир са Немачком“ (26. новембар 1918) имао је следеће тачке:
– западне границе Немачке;
– обнова Пољске;
– уређење Немачке (федеративни принцип);
– европски систем безбедности. У централној и југоисточној Ев-ропи требало је радити на стварању таквог система политичких веза и односа који би послужио као сигурна противбољшевичка и противгерманска брана, али и као средство распростирања француских политичких и економских утицаја (то је већ поменути cordon sanitaire).
– колонијални интереси. У прекоморским подручјима Французи су своје интересе усмерили на немачке колоније у Африци и на бивше територије у арапском свету, око којих су већ за време рата почели мучна погађања са Енглезима.(2)
Реч САД на Конференцији се помно слушала и уважавала. Њена делегација је била свесна сопствене, одлучујуће улоге у рату. Представљала се као истински протагонист универзалних принципа као што је право на самоопредељење народа, равноправност, привредна кооперација, за општи мир, а све то да нису њени (САД) себични интереси. У складу с тим предложено је и оснивање Друштва народа као инструмента мира и колективне безбедности у свету.
У првој фази рада Конференције (18.јануар – 28. јун 1919) утицај делегације САД био је доминантан. У те дане припремао се мировни уговор са Немачком и оснивање Друштва народа.
У припреми докумената Конференције радиле су 52 стручне комисије (1650 седница), а најважније су:
1.Комисија за територијална питања;
2.Комисија за Друштво народа;
3.Комисија за ратну одговорност;
4.Репарациона комисија.
Формирање мировног уговора са Немачкм (рад завршен до 6. маја) био је први и најтежи посао. Савет четворице одржао је 67 седница. У току дискусија рашчишћено је мноштво питања.Тако, карактеристично је следеће: на захтев за уједињење Немачке и Аустрије Ж. Клемансо је (29. март) жестоко одговорио: „Зар је то повреда права народа ако се Аустријанцима каже: ми од вас не тражимо ништа осим да останете независни; радите са својом независношћу шта год хоћете, само не можете улазити у немачки блок и учествовати у плану немачког реванша“.
Мировним уговором који је Немачкој наметнут она је изгубила 1/7 територије и 1/10 становништва.
Истовремено са радом на немачком уговору радила је и Комисија за ратну одговорност. Њен председник био је Роберт Лансинг. Извештај Комисије поднет је 29. марта, а усвојен 6. маја 1919. године. Закључци Лансингове комисије уграђени су у све мировне уговоре између победника и побеђених.
У извештају је фиксирао да је “главна договорност за рат на Немачкој и Аустрији, а секундарна на Турској и Бугарској; да су намерно прекршена правила о неутралности Белгије и Луксенбурга; да су починили тешка кршења закона и обичаја рата; да положај званичника, ма колико висок био, не сме да штити од индивидуалне одговорности; препоручено је оснивање међународног суда. Комисија је сачинила списак од 850 осумњичених и прецизирала је за радње извршења ратних злочина“.(3)  На списку ратних злочинаца био је и немачки кајзер Вилхелм II. До процеса кајзеру и другима никад није дошло.
Слом Хабзбуршке монархије збио се у октобру 1918. године. Настанак нових националних држава на њеној територији до почетка Конференције био је потпуно завршен. Преостало је да Конференција прихвати фактично стање и изврши међународно-правно признање нових држава што је и учињено. Реч је о мировним уговорима.
Уговор са Немачком потписан је 28. јуна 1919. године. Постао је образац и за друге мировне уговоре. Тако, уговор са Аустријом потписан је у Сен-Жермену 10. септембра, Бугарском у Неји 29. новембра, Мађарском у Тријанону 4. јуна 1920. године. Друштво народа (Лига народа) основано је 10. јануара 1920. године.
Ко је био задовољан, а ко незадовољан уговорима? Чињеница да су били наметнути даје довољно јасан одговор.
Најнезадовољнија је била Немачка, не само службена, него и велики део становништва без обзира на припадност класи, социјалном слоју, властитој економској снази. То незадовољство постало је платформа за политичко (реваншистичко) организовање. Из њега је проистекла и Националсоцијалистичка радничка партија Немачке. Ова партија на челу са А. Хитлером победила је на изборима и преузела власт у Немачкој 1933. године, од када почиње убрзано рушење Версајског система. Последице се виде и дан-данас, нападају се у неугаслој тежњи за повратак на државне границе пре јуна 1914. године.

<>
Изговорено на трибини
„Версајски систем – сто година послије“
у Академији наука и умјетности Републике Српске
у Бањој Луци 23. децембра 2019. године.

(1) У српској историографији одавно су написама одлична дела о Мировној конференцији у Паризу: Andrej Mitrović, Jugoslavija na konferenciji mira 1919-1920. Beograd, 1969; Андреј Митровић, Време нетрпељивих. Политичка историја великих држава Европе. Београд 1974; Čedomir Popov, Od Versaja do Danciga. Beograd 1976.

(2 ) Č.Popov, n.d.165.

(3) Тијана Шурлан, Одговорност кајзера Вилхелма II за Први светски рат – међународноправни аспект. У: Срби и Први светски рат 1914-1918. Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 13-15. јуна 2014. Изд. Српска академија наука и уметности, Београд 2015, 679-680.