Датум објављивања: 05.12.2019

Уручене књижевне награде „Извор“ за 2019. годину: Горану Врачару и Велимиру Савићу

               У великој сали Удружења књижевника Србије данас су, на посебној свечаности, уручене књижевне награде „Извор“ за најлепшу песму и најлепшу причу о завичају.  Награде је лауреатима уручио Млађен Цицовић, шеф Представништва Републике Српске у Србији, који је – нагласивши значај очувања везе са завичајем и путем културног стваралаштва – рекао:

               – У оквиру активности Представништва Републике Српске у Србији, које су усмјерене ка јачању веза Српске и Србије, а што подразумијева и држање веза са завичајем, ми овим конкурсом желимо да код свих наших људи који живе широм свијета држимо њихову везу са завичајем.

               За награду „Извор“ 2019. за коју су Представништво Републике Српске у Србији и Фондација „Радост“ из Београда расписали конкурс јануара ове  године, са правом учешћа аутора из Србије, Српске и расејања, стигло је 59 песама и 21 прича, а жири је радио у саставу: Марија Пргомеља, прошлогодишња добитница награде за причу, Ранко Павловић из Републике Српске и Милан Михајловић из Србије, Косово и Метохија.

               Једногласном одлуком жирија књижевне награде „Извор“ за најлепшу песму о завичају 2019. године добио је Горан Врачар за песму „За мрву среће“, а за најлепшу причу о завичају Велимир Савић за причу „Мријест“.

               Марија Пргомеља је, саопштивши одлуку жирија, у образложењу рекла:

               – Родољубива песма Горана Врачара издвојила се снажним емотивним набојем, прецизним и јасним мислима, вером у будућност, жељом да се остваре вековни снови српског народа, што је све исказано ненаметљивим симболима, затим веома успелим метафорама, полетном ритмичношћу и смисленим римама. Песник за свој род не тражи много, он моли „за кору хлеба и мрву среће“.

               Прича Велимира Савића извдојила се аутентичношћу, високим књижевним и естетским вредностима, проживљеношћу и завидним нивоом летарарних компетенција. Наратор посредством лососа, узмајући исечак из њиховог животног циклуса, успоставља компаративне везе и интроспективно предочава свој горући проблем, феномен завичаја, пребивалишта и односа према њему. Дедуктивно слажући мисли јунак доживљава катразу из које изниче животна филозофија и најбоља дефиниција завичаја, артикулисана у следећим реченицама: «И све сам схватио, напрасно – одједном; и несхваћено и напаћено и неоткривено: враћам се мјесту мог рођења и мог потонућа! Завичају. Ја знам, само у свом виру могу да се мријестим. Каква величанствена мисија!»

               У ужи избор за награду жири је, поред награђених, уврстио песме: Жељке Аврић (Земна песма), Вјере Гаровић (Призренска свила), Боре Граховца (Епитаф), Огњена Кандића (Херцеговина) и Миленка Шарца (Врати се) и приче: Вере Басор (Ђедовина), Јовице Ђурђића (Море звезда), Саве Гуслов Марчета (Косиних деветнаест синова), Ратомира Мијатовића (Јарам) и Глигора Муминовића (Завичајне слике и везе).

              Поред песама које су у ужем избору, жири је похвалио и песме: Силване Алексић, Дарка Стевића, Јована Братића, Жељка Сулавера, Петронија Пере Шимшића, Саве Гуслов Марчета, Теодоре Кошарац, Мирка Вуковића и Ратка Поповића, а посебну похвалу упућује Војиславу Дурмановићу, ученику другог разреда Гимназије у Бијељини, који је написао врло добру песму о Мачви – рекла је Марија Пргомеља на крају образложења одлуке о наградама.

<>

Мријест

Лососи… Опет се враћају свом мрjестилишту… Врте се витки, вретенасти у замасима и са таквим чудним одсјајем у крљуштима као да се у њиховом откову, неопрезна, и још млада ухватила сама мјесечева свјетлост. Лелујави и дрхтави, увијек су такви, кад се враћају завичају. Чудан је то нагон или проклетство кад је – јаче и од саме смрти..хоминг инстинкт који их непогрешиво враћа у поток из којег су поникли, на оно исто мјесто, тачно у онај вир гдје су први пут, још несигурни и мајушни, заполовили у несигурну будућност. Логичног објашњења за такву упорност нема, али лососи ће у вријеме мријеста морати да испуне ту величанствену мисију, препливаће океане, прекскочиће водопаде, побиједити силе гравитације или страдати то покушавајући – али једно знају – стићи ће кући. Морају!

Гледам, видим, заслијепио сам од свјетлости… Кад сам силазио, издалека, одозго са неба, посматрао сам огроман пожар који је пожудан и неугашен титрао у пустињи у милионима неугашених жижака. Био сам задивљен и уплашен невјероватним призором. Сад више нисам, сад кад сам опоражен, сад кад сам буктиња која непрестано сагорјева сама од себе као какав перпетум мобиле прве врсте. Моје зјенице сада горе хладним пламеном неона и узалуд ми је гледати у оно небо са којег сам сишао. Узалуд, јер знам то одавно, небо не зна за миљенике, и мислим да и оно гори, и да ми зато очи, пуне ватрених одбљесака, непрестано сузе.

Лутам, вртим се полудио, осврћем се нервозно као пјесник коме је идеја у срцу, а није на уснама. Пролазим ситан испод тих огромних, скупих хотела који жмиркају наизмјенично у низовима, као оне јефтине сијалице што сам их са радошћу палио на новогодишњим јелкама, тамо још у Сарајеву, па у Руми, Приједору, Бања Луци, у свим градовима у којима сам живио. Мислим о томе сад у Лас Вегасу, у пламтећој улици Фримонт која посута милионима сијалица гори као брзогорећи штапин па ти се чини да ће одједном праснути у милион комадића као каква Супернова.

Тај огроман рачун за струју плаћа се из људског порока, коцке, алкохола, секса…и помислим да ли је овај извикани рај на земљи изграђен од новца криминалаца заправо Содома и Гомора, да ли је то заправо пакао у којем сам почео да се печем. Гледам у своје дланове и не видим линије живота, љубави, срца, руке су ми од пара опарене… Помислим, ево и ову бјесомучну ломачу на којој горим, запалио је наш Прометеј, Никола Тесла и ту престаје потреба за било каквим објашњењем.

И знам, овај неспокој дубоко уњедрен, први је дрхтај онога што покреће моје будуће немире, онога океана туге који ће запљускивати ноћима моје уморно, али вретенасто и витко тијело. То су оне непознате струје које Тесла још није пронашао, то су неуцртани, али у мени дубоко укодирани тајни путеви Атлантика који ће бјежећи од Пацифика одредити обале мога бола. Умријећу покушавајући, ја који сам због Громовника пловио небом, а сада непознатом, незаустављивом силом бачен у море – али то је моја судбина… Осврћем се за собом, огледам се и видим како ми се у крљуштима, у откову ухватила још несигурна и млада али тако блага и препознатљива мјесечева свјетлост.

И све сам схватио, напрасно – одједном; и несхваћено и напаћено и неоткривено: враћам се мјесту мог рођења и мог потонућа!

Завичају.

Ја знам, само у свом виру могу да се мријестим.

Каква величанствена мисија!

Велимир Савић

 

 

ЗА МРВУ СРЕЋЕ

Ево се кунем у сва три прста,
у свето тројство и ове људе,
да док је неба и док је крста
ова ће земља српска да буде.

И ово село, и њиве ове,
и златно жито што њима класа,
све док се земља Србијом зове
и док је задњег иконостаса.

И да се на нас сруше планине,
и свеци да нам душмани буду,
Србин ће опет с песмом да гине
за име часно и родну груду.

Не тражим новце, не требам злато,
ја ове своје ливаде волим,
и све што требам већ ми је дато
али ја ипак понизно молим,

За кору хлеба и мрву среће
да овај народ оствари снове,
да место хумки процвета цвеће
и да се Српска Србијом зове.

                           Горан Врачар

Фотографије: Г. Ц. Лалић